Grejvsova bolest je stanje hipertireoze i nastaje usled prekomernog rada štitne žlezde. Jedan od najčešćih uzroka hipertireoze u našoj zemlji je Grejvsova bolest. Iako se u narodu često definiše kao „toksična struma“, ovde se misli na kliničku sliku koja nastaje usled napornog rada štitaste žlezde.
KOJI SU UZROCI GROBOVA?
To je autoimuna bolest. Bolest je obično uzrokovana antitelima protiv TSH, jednog od hormona koji se luče iz štitne žlezde. Oni povećavaju proizvodnju tiroidnih hormona. Ponekad se autoimune bolesti štitne žlezde koje se razvijaju putem antitela mogu videti kod više osoba iz iste porodice. Teški stresovi, nezgode, bolesti i neki lekovi su umešani u razvoj Grejvsove bolesti.
Autoimune bolesti mogu koegzistirati kod istog pacijenta. Na primer, mogu koegzistirati autoimune bolesti različitih tkiva u telu kao što su vitiligo, reumatoidni artritis, sistemski eritematozni lupus, mijastenija gravis.
ŠTA SU ŽALBE NA GRAVESOVU BOLEST?
Gravesova bolest se ponekad manifestuje strumom, očnim i kožnim manifestacijama. Mogu se razviti pritužbe kao što su lupanje srca, znojenje, gubitak težine, živopisan izgled i povećanje očiju. Dok gubi težinu, apetit pacijenta je otvoren, uprkos jedenju, gubi težinu. Javljaju se tegobe kao što su netolerancija na toplotu, drhtanje u rukama, gubitak kose, znojenje i vlažna koža, dijareja, poremećaj menstrualnog ciklusa kod pacijentkinja, smanjena seksualna želja.
SIMPTOMI GREJVSOVE BOLESTI
Ako je struma pacijenta velika, može se videti golim okom. Osim toga, živahan pogled u oči i spoljašnji rast oka, ako ga ima, može se videti kao "egzoftalmus". Koža je znojna i vlažna. Tremor se može videti u rukama. Razdvajanje noktiju od mesa može postati očigledno na noktima.
KAKO SE DIJAGNOSTIKUJE GRAVESOVA BOLEST?
Kod Grejvsove bolesti, osim pregleda mogu se uraditi i analize krvi, ultrazvuk i scintigrafija štitaste žlezde i test uzimanja joda. Generalno, vrednosti T3, T4 su visoke, a nivoi TSH hormona su niski. Pored toga, antitela na štitastu žlezdu (anti-TPO, anti-Tg, TSH receptor antitela) mogu se detektovati u visokom nivou.
Kod Grejvsove bolesti, krvni testovi koji pokazuju funkcionisanje jetre (SGOT-SGPT) i ponekad enzim alkalne fosfataze mogu biti visoki. Retko se može primetiti povećanje kalcijuma, a nivo holesterola može biti nizak.
Nakon što se testovima krvi pokaže da štitna žlezda naporno radi, radi se ultrazvuk štitne žlezde i scintigrafija štitaste žlezde i/ili test uzimanja radioaktivnog I-131 da bi se otkrilo unos joda, koji je sirovina koja se koristi dok štitna žlezda radi. Svrha ovih pregleda je da se napravi diferencijalna dijagnoza Grejvsove bolesti sa bolešću koja se zove "tiroiditis", koja može da izazove privremeni preopterećenje štitaste žlezde. Lečenje obe bolesti se veoma razlikuje jedan od drugog.
Ultrazvuk štitaste žlezde se radi kod pacijenata jer nam daje informacije pokazujući veličinu štitaste žlezde, prisustvo čvorova i stanje snabdevanja krvlju.
GRAVES TRETMAN
Dostupne su tri različite metode lečenja.
Lečenje lekovima (antitiroidnim).
Hirurško lečenje (tiroidektomija)
Terapija radiojodom (atomska terapija)
Obično se započinje lečenje lekovima, a efekti i neželjeni efekti se prate redovnim krvnim testovima svakih 6-8 nedelja. Dati lekovi su namenjeni smanjenju proizvodnje hormona u štitnoj žlezdi. Od neželjenih efekata terapije lekovima su osip na koži u 6-7% slučajeva, retko povišeni enzimi jetre, agranulocitoza, koju možemo definisati kao smanjenje leukocita kod manje od 1% pacijenata. Iz tog razloga, neophodno je ranije konsultovati lekara u slučaju upale grla, groznice i osipa kod pacijenata koji su lečeni lekovima.
Posle jedne ili dve godine lečenja može se uočiti „remisija“, kada se bolest privremeno ublaži. Preostali normalni testovi štitaste žlezde tokom jedne godine bez lekova se definišu kao „remisija“. Čak i ako je u remisiji, bolest se uvek može ponoviti. Kada dođe do recidiva, treba razmotriti hirurško lečenje ili opcije lečenja radioaktivnim jodom.
Hirurško lečenje primenjuje se kod Grejvsovih pacijenata sa čvorovima na štitnoj žlezdi i sumnje na karcinom, kod pacijenata sa neželjenim efektima lekova, kod veoma velikih struma i kod nekih pacijenata u 3. terminu trudnoće kada je potreban endokrinolog. Neophodno je doživotno koristiti lek za štitastu žlezdu grupisan kao „levotiroksin“, jer će se tiroidna žlezda posle operacije kod pacijenata koji su podvrgnuti operaciji štitaste žlezde razvijati sporo (hipotireoza). Posle operacije mogu se razviti komplikacije u vezi sa glasnim žicama, privremeni ili trajni problemi sa kalcijumom.
Druga opcija lečenja je tretman radioaktivnim jodom, koji je popularno poznat kao atomska terapija. Doza radioaktivnog joda koja se koristi kod Grejvsovih pacijenata je mnogo niža od one koja se koristi kod pacijenata sa rakom, i generalno nije neophodno da bude izolovan u prostoriji. Njegov efekat se razvija polako nakon tretmana.
Oni sa oboljenjem štitne žlezde tokom trudnoće imaju veći rizik od pobačaja. Terapija lekovima je prvi izbor za trudnice i one sa Grejvsovom bolešću. Ove pacijente treba pažljivo pratiti. Dozu lekova treba koristiti što je moguće manju kako ne bi bilo problema za dete. Lečenje radioaktivnim jodom tokom trudnoće se ne primenjuje zbog štete koju će naneti bebi.
