Serpil Dokurel - Pink Pomegranate special
Šta je Cotardov sindrom?
Kotarov sindrom prvi je opisao francuski neurolog Jules Cotard 1880. godine sa slučajem sredovečne žene koja je verovala da nema mozak i organe i da je mrtva. Pacijentkinja, koja je mislila da je mrtva jer je druga prijavljena žena imala moždani udar u slučaju, zamolila je ćerke da je stave u kovčeg i sahraniti i počela da ne veruje da je živa. Kotard je ovu situaciju nazvao "delire de negation". U ovom veoma retkom sindromu vide se karakteristične nihilističke (odsustvo, ništavilo) zablude o telu, poricanje postojanja sebe i sveta, halucinacije, samoubilačke misli da se dokaže da je mrtav. Takođe je povezan sa simptomima teške depresije, psihomotorne retardacije, anksioznosti. Cotard ga je klasifikovao kao tip depresije sa psihotičnim karakteristikama.
Koji su simptomi Cotardovog sindroma?
Najizrazitija karakteristika je da osoba ima kruto i nepromenljivo uverenje da je mrtva. U studiji analize 100 slučajeva sa Kotardovim sindromom u literaturi, otkriveno je da je depresija najčešća komorbidna dijagnoza kod pacijenata. U fenomenološkom smislu evidentna je pratnja nihilističkih zabluda koje najviše dočaravaju telo i postojanje. Ostali simptomi uključuju poricanje uma, mozga, trudnoće, verovanja da je paralizovano ili trulo meso i poricanje kosmosa ili sveta. Nihilističke zablude uključuju poricanje postojanja različitih aspekata tela ili sebe. Pacijenti odbacuju da su živi, postojanje svoje duše, njihove definitivne karakteristike kao što su lično ime, godine, brak, roditeljstvo, sposobnost da se samostalno kreću, hodaju, jedu i postojanje srca, mozga, jetre, creva, ruke a noga funkcioniše u nihilističkim zabludama.
Kako znamo da imamo Cotardov sindrom?
Ljudi veruju da ne postoje delovi tela kao uslov njihove bolesti i zato je nepotrebno jesti. Može postojati neobjašnjiva anksioznost i ekstremna nesreća, kao i nemogućnost da se deluje u skladu sa uverenjem da je neko mrtav, i fiksna rigidnost. Problem se može otkriti kada osobe sa ovom bolešću uoče ljudi oko njih i članovi njihovih porodica i konsultuju se sa psihijatrom. Nije moguće da bolesnik ima uvid da je bolestan.
Da li se Cotardov sindrom može lečiti?
Postoje izveštaji o korisnim efektima kombinacije antidepresiva, antipsihotika i lekova za stabilizaciju raspoloženja u lečenju Kotardovog sindroma. Takođe je prijavljeno da je ECT veoma koristan.
Kako nastaje Cotardov sindrom?
Cotardov sindrom je generalno prijavljen kod žena srednjih godina i starijih (40-66) godina, a vrlo retko je opisan kod mladih muškaraca. U svetu je do sada prijavljeno ukupno 100 slučajeva.
Generalno, u prvoj fazi njenog pojavljivanja dodaju se anksioznost, anksioznost, depresivni simptomi i strah od bolesti, dok se u drugoj fazi dodaju zablude. Ovaj period može varirati od nekoliko nedelja do meseci. U trećoj fazi dolazi do hroničnih promena raspoloženja i sistematizacije zabluda.
Smatra se da mnogi faktori mogu igrati ulogu u njegovoj etiologiji, jer je povezana sa mnogim psihijatrijskim i organskim bolestima. Psihijatrijske bolesti za koje se izveštava da se vide zajedno uključuju depresiju sa psihotičnim karakteristikama, šizofreniju, bipolarni poremećaj i Capgrasov sindrom.
Postoje informacije da Cotardov sindrom može da prati i medicinska stanja kao što su sifilis, tifusna groznica, migrena, epilepsija, cerebralna trauma i epilepsija, multipla skleroza, cerebralni infarkt, tumori mozga, Parkinsonova bolest, encefalitis.
Što se tiče neurobioloških dokaza, mnoge studije sugerišu da su neurobiološke promene u neuroimadžingu i insuficijencija fronto-tempo-parijetalnog kola uključene u patofiziologiju Kotardovog sindroma.
Što se tiče osobina ličnosti, prijavljeno je da su pacijenti sa introvertnijim i socijalno udaljenijim stilom odnosa skloniji razvoju Kotardovog sindroma.
