Mnogi ljudi koji se stalno osećaju nesrećno i depresivno nisu svesni da možda imaju „distimiju“! Psiholog iz austrijske bolnice Sen Jorj Sinem Gül Şahin dao je informacije o blagoj i hroničnoj depresiji i distimiji.
Distimija je blago, uporno depresivno raspoloženje.
Činjenica da se ne javlja samo u određenim periodima, već dugo traje i nastavlja se na podmukao način, a ne sa teškim napadima, faktori su koji otežavaju dijagnostikovanje ove bolesti. Zbog ove karakteristike, simptomi distimije se često pogrešno shvataju kao osobine ličnosti pojedinca.
Dok promene sna, apetita i težine koje se vide kod osoba sa velikom depresijom nisu izražene kod distimične depresije, simptomi kao što su neuživljavanje u životu, gubitak interesovanja, osećaj neadekvatnosti i krivice, preterani bes, otuđenje od ljudi, nisko samopoštovanje, beznađe a vidi se i nesposobnost da se koncentriše na posao..
Pored simptoma depresije kod dece, mogu se javiti razdražljivost, neki poremećaji ponašanja i teškoće u socijalnim veštinama.
Da bi se moglo reći da osoba ima distimični poremećaj, ovi simptomi moraju biti prisutni 2 godine kod odraslih i najmanje godinu dana kod dece i adolescenata. Čak i ako postoje periodi u kojima nema simptoma, ne traju više od 2 meseca, depresivni proces se ponovo prolazi. Činjenica da osoba nije imala tešku depresiju (vrstu teške depresije sa vrlo jasnim simptomima) tokom ovog dvogodišnjeg perioda je neophodan kriterijum da kažemo da ova osoba ima distimični poremećaj. Osoba može imati veliku depresiju pre i posle, ali ako ima tako tešku depresiju u roku od dve godine, ne možemo reći da osoba ima distimični poremećaj, fokusiramo se na drugu vrstu depresije. Jer, kao što smo već pomenuli, najvažnija odlika distimije je da je blaga, podmukla i dugotrajna.
Distimija se deli na rani i kasni početak. Ako je počela pre 21. godine, nazivamo je distimijom ranog početka, a ako je počela posle 21. godine, nazivamo je kasnom distimijom. Studije su pokazale da su ozbiljnost simptoma, sklonost ka korišćenju supstanci i poremećaji u životu osobe veći kod distimije sa ranim početkom nego u kasnom početku. Pored toga, prisustvo velike depresije kod bliskih rođaka u porodičnoj istoriji ranih distimičnih poremećaja je takođe češće.
Vidi se da su i genetski faktori i faktori životne sredine efikasni u formiranju distimije. Kao što smo već pomenuli, prisustvo velike depresije kod drugih članova porodice, upotreba supstanci od strane roditelja, prisustvo poremećaja ličnosti kod pojedinca i traume koje je pojedinac doživeo su efikasni faktori u formiranju distimije. Iako ne postoji razlika između polova distimije kod dece, poznato je da je incidenca kod odraslih skoro 3 puta veća kod žena nego kod muškaraca.
Blagi i hronični simptomi kod distimije dovode do toga da pojedinac misli da su to njegove sopstvene osobine ličnosti i odlaže traženje lečenja od specijaliste.
Kada se ne otkrije da osoba ima distimiju i da se ne leči, bolest može da se somatizuje. Drugim rečima, sada se može fizički manifestovati u obliku bola, iscrpljenosti ili bilo koje unutrašnje bolesti. Generalno, prisustvo distimije se otkriva kao rezultat istraživanja kada se osoba konsultuje sa lekarom sa takvim pritužbama. Ili kada se osoba obrati specijalisti za neki drugi psihološki poremećaj, saznaje da zapravo ima distimiju. Činjenica da je distimiju teško otkriti i da uništava kvalitet života osobe iznutra je učinila jednim od najopasnijih poremećaja.
Lečenje distimije ne bi trebalo da bude jednosmerno lečenje. Samo terapijska podrška ili samo upotreba lekova nije dovoljna i može izazvati nepotrebno produženi period oporavka ili ponovnu pojavu distimije u budućnosti. Najidealniji metod lečenja je uzimanje odgovarajućih lekova pod kontrolom psihijatra i paralelno pružanje terapeutske podrške od strane specijaliste. Za proces oporavka važna je istrajnost i strpljenje osobe sa distimijskim poremećajem u terapiji i pravilna upotreba lekova u odgovarajućim dozama.
Tokom procesa lečenja dobijaju se detaljne informacije o osobi i njenoj porodici i proučavaju se različiti psihološki procesi kao što su jačanje mehanizama za suočavanje osobe sa problemima, vraćanje samopoštovanja, otklanjanje opsesivnih briga i uzroci problema u međuljudskim odnosima.
Cilj nam je da kao rezultat tretmana osoba prevaziđe svoje depresivno raspoloženje, uživa u životu i suoči se sa dobrim i lošim aspektima života, nosi se sa problemima u svojim društvenim odnosima, uspostavlja kvalitetne odnose sa ljudima i lakše se fokusira na stvari koje treba da uradi i postavi ciljeve za svoj život.
