PinkNar.Com:
Koji su faktori zbog kojih žene sebe vide lepima?
Kako to mere?
Koje su motivacije žena da budu lepe?
Na primer, da li žena želi da bude lepa ili da se oblači da bi se osećala dobro? Ili je to za muškarce ili za stereotipe u koje se veruje?
Specijalista psiholog - psihoterapeut Derija Ozčelik:
Za sve i više. Zapravo, odnos žena prema lepoti nije zasnovan na jednom izvoru.
Lepota, posebno danas, postala je mnogo složeniji pojam od toga.
Lepota je postala sinonim za mnogo različitih stvari kao što su biti zdrav, srećan, dobar i uspešan, možda od same tačke koju kritikujemo.
Iz tog razloga je i odnos žena prema lepoti drugačiji. Istraživanja pokazuju da način na koji mislimo da izgledamo utiče na naše raspoloženje, produktivnost i performanse. Dakle, ako mislimo da 'izgledamo dobro', rezultati su dobri.
Stoga je jedan od motiva koji stoji iza ulepšavanja da se osećate dobro. Znamo i da mnoge žene idu kod frizera kada su depresivne, nose svoju omiljenu odeću i šminkaju se. Ponekad strategija. Ali to, naravno, nije jedina motivacija.
U današnjim uslovima, gde je biti lepa i dobro izgledati toliko važno i vitalno, biti 'lepa' ili 'ulepšavati' je gotovo neophodnost za žene. Veoma, veoma je teško osloboditi se ove 'nužde'.
Pod ovim uslovima, rasuđivanje, kritika i nadmetanje takođe mogu da dođu u igru, a žene se takođe mogu kititi 'za žene'. I, naravno, muškarci su važan izvor motivacije. Može se desiti da jedan muškarac smatra da je to lepo, ili da se dopadne muškarcima uopšte.
Sve dok nam ovo nije jedina motivacija, u tome nema ništa loše. Naše estetske percepcije su važan deo naših romantičnih odnosa.
PinkNar.Com: Smatramo da je percepcija da je mršava žena lepa, koja je ustaljena i u svetu i u Turskoj, naučena, da li se slažete sa ovim iz ugla stručnjaka?
Specijalista psiholog - psihoterapeut Derija Ozčelik:
Naravno da se slažem.
Decenijama se mediji bore da učine tankim i lepim, ili još više, isto što i mršavost i sreća.
Naravno, ono što nazivamo lepim je relativna stvar. Drugačije je bilo i pre deset godina, pogotovo pre pedeset godina. Naučimo kako da nazovemo lepo.
Ono što ja nazivam lepim je koncept koji je naučen, a ono što mi zovemo lepim je takođe koncept. Deo našeg estetskog ukusa sa kojim smo rođeni čini veoma, veoma veliki procenat. Ostalo učimo, naučeni smo.
Učimo od društva, od medija, od nauke. Preko njih učimo od naših prijatelja, porodice i društvenog kruga.
Možda je to kliše primer, ali mislim da je upadljiv; „Bucmasta“ ženska tela na slikama iz 18. i 19. veka. Iste žene danas sramotimo govoreći: "I mesec se slikao bez stida!"
Međutim, u uslovima tog dana bili su 'lepi', divljeni i uzorni. Prošli su vekovi, ono što se nije promenilo, a ono što zovemo lepim, naravno može da se promeni.
Ali tako dramatična promena je zaista zapanjujuća. I zapravo nema potrebe da se vraćamo tako daleko, čak i 1950-ih i 1960-ih vidimo realističnija i ljudska 'idealna tela'. Evo malog problema. Imati idealnu definiciju tela. Naše pozicioniranje tela kao pokazatelj ideala zdravlja i sreće.
Kritike upućene zdravoj jednačini slabih jednakih su stupile na snagu poslednjih godina i popularnost nultog tela je opala. Slabost je i dalje 'sveta', ali ekstremna slabost se ne odobrava. Iako je veoma nejasno gde povući granicu ovoga, u tom pogledu se dešavaju promene i transformacije. Kao rezultat toga, zakrivljena tela su počela da postaju moderna u svetu. Bijonse i Kim Kardašijan su primeri za to.
Ali još uvek nismo rešili pravi problem. Još uvek imamo našu definiciju idealnog tela. Te glamurozne obline, određeni odnos kukova i struka, noge bez celulita, glatka koža „trebaju“ da i dalje budu „lepe“.
Ko poseduje ove? Evo Bijonse i Kim Kardašijan!
Kao rezultat toga, sve nas blokiraju definicije koje su daleko od realizma, pa čak i od zdrave i 'idealne'; muškarci i žene, mladi i stari podjednako. Dok pokušavamo da dostignemo ideal koji ne možemo dostići, koji ne treba da dostignemo; Uz isprazno obećanje da ćemo biti zdravi i srećni kada ga stignemo, mi zapravo ginemo.
PinkNar.Com:
Kakve psihičke probleme izaziva nesklonost svom telu i izgledu?
Specijalista psiholog - psihoterapeut Derija Ozčelik:
Nesklonost svom telu i izgledu može se videti u različitom stepenu.
Ovde možemo koristiti dva koncepta: nezadovoljstvo imidžom tela i poremećaj imidža tela. Nezadovoljstvo imidžom tela znači nezadovoljstvo svojim izgledom ili telom. Ovo se zapravo može videti u svakom ljudskom biću na različitim nivoima.
Poremećaj imidža tela ili negativna slika o telu; To je osoba koja smatra da je njeno telo loše, ružno, odvratno, mrsko. Ovo je često praćeno opsesijama ili ponašanjem izbegavanja. Dakle, postoji bitna razlika između „ne volim svoje telo“ i „mrzim svoje telo“. Biti nezadovoljan svojim telom je lakše upravljati.
Možda neće previše uticati na naš svakodnevni život, odnose ili raspoloženje. To nam možda neće oduzeti vreme, našu energiju i možda nas neće zaokupiti mentalno i emocionalno. To je „jednostavnije“ nezadovoljstvo koje se može upravljati. Ali malo dalje od toga, što nije teško proći, može stvoriti prilično uznemirujuće psihološke situacije i zahtevati pomoć stručnjaka.
Na primer, način na koji osoba doživljava svoje telo direktno utiče na to kako on sebe doživljava i ocenjuje uopšte.
Njegove percepcije i stavovi o svom telu su veoma jaki i kruti, a ta rigidnost negativno utiče na mnoge oblasti života. Mnoge stvari kao što su dobijanje ili negubljenje težine, ugođaj, nedovoljno mršav, pronalaženje sala u oblastima kao što su stomak i bokovi igraju glavnu ulogu u tome da osoba postane neadekvatna, neuspešna, nevoljena ili bezvredna.
Da bi se izašlo na kraj sa ovom negativnom slikom, razvijaju se vrlo stroga pravila i/ili se ograničava život: nezdrava ishrana, neodgovarajuće vežbe, stalna provera tela, nemogućnost gledanja u ogledalo, nemogućnost oblačenja pred drugima. , trošenje previše vremena tražeći odeću, osećanje loše zbog svega ovoga, itd.
PembeNar.Com: Da li je tako teško voleti sebe i prihvatiti svoju fizičku strukturu?
Specijalista psiholog - psihoterapeut Derija Ozčelik:
I da i ne.
Voljeti sebe je veoma složen proces. Ako pogledate mnoge stručnjake, to je 'veština' koja je moguća kombinacijom desetina faktora, počevši od vremena kada ste začeti. Stavovi roditelja su očigledno veoma važni.
Detinjstvo i detinjstvo su veoma kritični. Adolescencija takođe igra važnu ulogu. Iskustva u odraslom dobu, pojačanja, učenje, nagrade, kazne su začin. Poruke koje dobijamo o sebi od trenutka kada smo rođeni utiču na to koliko volimo sebe. Stalno govorite: 'Moja majka me doji kada sam gladan, tako da vredim da zadovoljim svoje potrebe'; To je spektar koji ide sve do toga da se kaže: „Mogu u našoj službi me voli, pa sam i ja voljen“. Kapacitet koji se razvija, razvija i transformiše dok vidimo šta možemo da uradimo, svoje veštine i naše odnose.
Telo je još jedan njegov složeni deo.
Zato što rastemo i razvijamo se tako što dobijamo desetine povratnih informacija o našem telu. Neki od nas odrastaju učeći jednačinu ja = moje telo ili moje telo = ja.
Neki od nas imaju više sreće; učimo jednačinu i = moje telo + moja ličnost + moji identiteti + moje sposobnosti + moje veštine + moje vrednosti + moji prioriteti + moja iskustva + moja kultura + moje godine + moj pol + moje poreklo + moje uloge. Oni koji nauče drugu jednačinu imaju prednost u samoljublju.
Ima još mnogo toga što može da voli, proceni, promeni i rastegne. Situacija je teža za one koji nauče prvu jednačinu.
Sve se mora proživeti kroz telo.
Specijalista psiholog - psihoterapeut Derya Özçelik
//www.deryaozcelik.com
