Telesni dismorfni poremećaj, takođe poznat kao dismorfofobija, je ozbiljan mentalni poremećaj koji je uobičajen širom sveta. Veruju da su ružni iako u stvarnosti izgledaju normalno. Oni sa ovim poremećajem mogu prestati da rade i druže se, ostanu kod kuće, pa čak i razmišljaju o samoubistvu.
Specijalistički klinički psiholog i hipnoterapeut Mehmet Baškak dao je važne informacije o dismorfofobiji, koja je popularno poznata kao 'bolest ogledala':
KAO RUŽNO, DEFORMOVANO, ODVRŠNO ČUDOVIŠTE...
„Dismorfofobična osoba je opsednuta oblikom i izgledom bilo kog organa, ne voli sebe, misli da je ružan. Iako svi kažu da je to normalno, njoj je neprijatno, i dalje misli da je ružna. Nije zadovoljan svojim izgledom, čak i ako ide kod estetičara i ima deset operacija. Usred svakodnevnih poslova, tokom razgovora, sedenja za stolom, čitanja; U stvari, svuda i u bilo koje doba dana, osoba je ta koja je zaista nezadovoljna strahom od ružnoće.
Ako postoji mala fizička abnormalnost, anksioznost osobe dostiže ekstremne razmere. Ova anksioznost uzrokuje klinički značajan stres ili disfunkciju u društvenim, profesionalnim ili drugim važnim oblastima.
Dismorfofobični ljudi pogrešno shvataju kako izgledaju, čak i kada je uočena vizuelna nesavršenost minimalna ili nema nedostataka u izgledu. Oni sebe mogu videti kao ružne ili deformisane, ili čak kao odvratno čudovište. Brige se često fokusiraju na lice ili glavu. Anksioznost zbog izgleda je teško kontrolisati ili joj se odupreti. Ovo krade u proseku 3-8 sati dnevno iz života pojedinca. Ove anksioznosti su često povezane sa strahom od odbacivanja i niskim samopoštovanjem, osećanjem srama, bezvrednosti i neprijatnosti.
Pored toga, mnogi pacijenti imaju percepciju da ih drugi smatraju ružnim gledajući na njihovu grešku, govoreći o njoj ili ismevajući je.
TRAJE NEKOLIKO SATI NA DAN
Većina pacijenata pokazuje kompulzivno ponašanje koje se ponavlja. Uobičajena ponašanja uključuju proveru ogledala, upoređivanje sa drugima, prekomerno doterivanje (šminkanje, frizure), kamuflažu (šešir, odeća ili šminka), često menjanje odeće, traženje uverenja, guljenje kože i dijetu. Ova ponašanja traju nekoliko sati dnevno i teško ih je kontrolisati.
Na primer, može biti u stalnoj potrazi, govoreći da treba da izgubi pola veličine iako je potpuno mršav. Možda će mu trebati sati da uporedi oblik svog nosa sa nosom drugih. Može da se zeza sa bradom...
POČINJE U RANOJ adolescenciji
Dismorfofobija se takođe može javiti u detinjstvu, ali se dismorfofobija često može manifestovati u ranoj adolescenciji, zajedno sa problemima u pubertetu. U adolescenciji, to je periodična karakteristika koja je vrlo uobičajena da ljudi budu previše zabrinuti za svoj izgled, da im je bubuljica, nos ili neki drugi fizički element ružni i da im je previše stalo do toga.
Međutim, kod onih koji imaju ekstremne probleme da budu voljeni, zbrinuti i prihvaćeni, kao i onih koji imaju problema sa samopoštovanjem i poverenjem, ovaj problem može biti povezan sa fizičkim elementom, čak i nakon adolescencije, percepcija fizičkog nedostatka može postati trajno i to može postati opsesija.
Obraćanje pažnje na ovu situaciju u adolescenciji i utvrđivanje da je problem zapravo psihički, a ne fizički u ovom periodu može sprečiti osobu da pati od dismorfofobije u odraslom dobu.
IDI KOD LEKARA PRE ESTETISTA
Dismorfofobiju može biti teško dijagnostikovati u današnjem svetu, gde je estetska hirurgija sve češća, a estetske operacije se sve više prihvataju kao normalne, jer se čini da mnogi pacijenti pribegavaju estetici samo za glatkiji izgled. Oklevaju da prijave svoje simptome, plašeći se da će njihove brige biti neosnovane. Međutim, čak i ako estetski lekari urade najprikladniju operaciju, oni nikada nisu srećni i nastavljaju da se žale, pa se najčešće upućuju psihijatru/psihologu.
• Da li stalno razmišljate o fizičkom stanju u kojem vam je neprijatno, upoređujete se sa drugima i postajete nesrećni?
•
• Da li se pomisao da vas ne vole i da izgledate ružno pretvorila u misli koje se ponavljaju?
•
• Da li mislite da svi vide i obraćaju pažnju na vaš organ koji smatrate ružnim i smatrate da ste veoma ružni zbog tog izgleda?
•
• Da li ste uvek skloni da sakrijete svoj izgled ili deo tela, da li uvek izbegavate da komunicirate da bi ljudi to videli?
•
• Da li ova briga o vašem izgledu utiče na vaš život? Ako jeste: Da li je to značajno uticalo na vaš društveni život, školovanje, posao ili druge aspekte vašeg života?
Ako ste na bilo koji način zabrinuti za svoj izgled i vaš um je stalno zaokupljen ovom brigom i imate te brige već duže vreme; onima sa sličnim karakteristikama ovim stanjima potreban je stručnjak za mentalno zdravlje pre estetičara jer je problem psihološki. Čak i ako se napravi najbolja estetska intervencija na organu koji treba da se koriguje, problem može i dalje trajati.
DA LI POSTOJI LEČENJE?
Dismorfofobične osobe mogu imati ograničene prijatelje ili ih uopšte nemaju i izbegavaju veze i druge društvene interakcije. Oni doživljavaju neobično visok stres i njihov kvalitet života je izrazito nizak.
Mnogi pacijenti takođe pokazuju smetnje u akademskoj, profesionalnoj karijeri ili funkcionisanju uloge. Neko ko ispunjava nekoliko od gore navedenih kriterijuma mora priznati da mu je potreban psiholog pre nego što postane estetičar.
Većina dismorfofobičnih pacijenata insistira na traženju hirurškog lečenja. Neki koji su u očaju mogu čak pokušati da izvrše sopstvenu operaciju (na primer, pokušaju zatezanja lica heftalom).
Nestručni ljudi mogu da se prijave kod takozvanih estetičara ispod stepenica. Neki pacijenti koji su nezadovoljni svojim lečenjem mogu imati visok nivo psiholoških problema, sve do rizika od samoubistva, ili mogu pokazati nasilje nad lekarom.
U zavisnosti od psihološke pozadine problema sa kojim se osoba suočava, lečenje može trajati dugo ili kratko. U zavisnosti od odobrenja stručnjaka, terapija lekovima i prateće psihoterapije mogu da obezbede duševni mir u određenom vremenskom periodu.
Kognitivna bihejvioralna terapija i prateća podrška hipnoterapiji mogu pružiti ozbiljne koristi takvim pacijentima. Neophodno je da se proces lečenja odvija na psihološkoj osnovi pre estetske intervencije, a kod psihološkog tretmana šansa za oporavak je uvek velika.
