Autor knjige "Čekajući vantelesnu oplodnju" u izdanju İşbank Culture Publications Gonca Sensozensagledava psihološki proces u tretmanu vantelesne oplodnje očima žena, muškaraca i parova. I nudi savete kako da živite ovaj proces na zdraviji način.
Period čekanja od 11 dana je završen, šta se dešava u ovoj fazi?
Ako je trudnoća nastupila, velika je sreća. Pacijentkinja dolazi na kontrolu lekara 10 dana kasnije i na ultrazvuku se proverava da li je nastala kesica. Ako ne, onda se čini da je došlo do 'hemijske trudnoće' i da se par suočava sa intenzivnim razočaranjem. Ako je kesica vidljiva, nakon 10 dana otkucaji srca bebe miruju.
Ako postoji otkucaj srca, to znači da je sve u redu. Ako nema otkucaja srca, čini se da je došlo do pobačaja. Drugim rečima, iako se trudnoća vidi u testu krvi kao rezultat IVF tretmana, ne treba biti siguran ako se ne vidi kesica i otkucaji srca. Zato što se većina gubitaka i pobačaja dešava u ovom periodu.
Ima li nekih stvari koje treba uzeti u obzir prilikom objavljivanja vesti?
Davanje pozitivnog rezultata je jedan od omiljenih poslova IVF tima. Mislim da je važno da osoba koja prenosi vest bude jasna i prirodna. Bez odugovlačenja i obmanjivanja, bez ulepšavanja 'ali'. Važno je da ćutite nakon vesti i dati pacijentu vremena. Drugim rečima, pacijentu treba dozvoliti da reaguje i doživi emociju. Tada su najgora moguća uteha pacijentu rečenice tipa „Nemoj biti tužan”, „Nemoj da se tužiš, pokušaćeš ponovo”. Čovek ne može ponovo da se nada a da ne doživi tugu. Nada može doći tek nakon osećanja razočarenja.
Šta se dešava kada se tretman ne završi po želji?
Postoji osećaj gubitka i žalosti. Ali pošto naše društvo nije naviklo da oplakuje gubitak fizički odsutnih, gubitak para se ne razume ili čak ignoriše. Uzastopni pokušaji vantelesne oplodnje mogu dovesti do teške depresije nakon nekog vremena, ako se dožive ignorisanjem emocija koje se pojavljuju i uvek fokusiranjem na sledeći tretman.
Recimo da je trudnoća nastupila godinama kasnije. Šta je onda psihološki proces?
U ovom slučaju, majci može biti teško da se poveže sa embrionom. Zato što je majka navikla na osećaj gubitka i tuge koje stalno doživljava tokom tretmana koji nisu ispali kako je želela. Čak i ako je sada srećna, mogućnost da ponovo izgubi bebu čini je veoma nervoznom. Stoga, ona pokušava da se emocionalno zaštiti tako što ne bude previše zaokupljena idejom da ima bebu. Da biste mogli reći sebi: „Ionako se nisam navukao“ ako je došlo do pobačaja.
Da li je važno da parovi tuguju zajedno?
Supružnici radije doživljavaju svoja osećanja tuge, gubitka i žalosti, a da to ne pokažu drugom. Ipak, moraju da tuguju zajedno. U stvari, to ih zbližava i pomaže im da stoje jače. Dakle, zlatno pravilo glasi: kada su u pitanju gubitak i žalost, živite to kao par. Neka žena živi svoj deo žalosti, a muškarac svoj deo. Ako muškarac stoji čvrsto, to ne znači da će žena biti manje uznemirena. Naprotiv, žena će podneti svu tugu koju će doživeti.
Kako parovi mogu znati kada su spremni da u potpunosti prekinu lečenje?
Kada počnu da doživljavaju nevoljnost, pokazuju manje pridržavanja tretmana. Mogu da propuste preglede kod lekara, da zaborave da uzmu lekove ili da ih uzmu na vreme. Igle koje ranije nisu bolele mogu postati bolne. Sve ovo su znaci umora od tretmana i nedostatka motivacije.
EMOCIJE ODLUKE O OTKAZU
* Gubitak deteta sa genetskom vezom, prouzrokovan od strane supružnika,
* Gubitak starosti/perioda porođaja,
* Gubitak načina života usredsređenog na decu,
* Gubitak genetskog kontinuiteta koji povezuje prošlost i budućnost,
* Gubitak osećaja da je naš život u našoj kontroli.
